Krunska 38, Vračar, Beograd | +381 60 11 11 111
Krunska 38, Vračar, Beograd | +381 60 11 11 111
Vaginalni svrab je jedan od najčešćih razloga zbog kojeg žene traže ginekološki savet - i jedan od onih simptoma koji se najčešće pogrešno dijagnostikuje i pogrešno leči. Osećaj svraba, peckanja ili iritacije u predelu vulve i vagine može biti izuzetno neprijatan i uznemiravajući, ali važno je razumeti da gotovo uvek postoji konkretan medicinski uzrok koji se može otkloniti uz pravu dijagnostiku i odgovarajuću terapiju.
Ovaj tekst donosi sveobuhvatan pregled svega što treba da znate o vaginalnom svrabu - od mogućih uzroka i pratećih simptoma, do metoda dijagnostike i tretmana. Najvažnija poruka je sledeća: svrab koji ne prolazi sam od sebe u roku od par dana, koji se ponavlja ili je praćen drugim simptomima, zahteva posetu ginekologu, a ne čekanje ili samolečenje.
Pod pojmom vaginalni svrab podrazumevamo osećaj svraba, peckanja, žarenja ili iritacije koji se javlja u predelu vaginalnog otvora, unutar vaginalnog kanala ili na koži vulve (spoljanim genitalijama). Medicinski termin za svrab u predelu genitalija je pruritus vulvae kada je reč o spoljašnjim strukturama, ili vaginalni pruritus kada je zahvaćen unutrašnji deo.
Vagina i vulva su izuzetno osetljive strukture čija je ravnoteža uslovljena komplikovanim ekosistemom mikroorganizama, pH vrednosti vaginalnog sekreta, hormonskim statusom žene i stanjem imunološkog sistema. Kada bilo koji od ovih faktora bude narušen, dolazi do vaginitisa ili vulvovaginitisa (zavisno od toga u kom delu je nastala inflamacija) i kao posledica dolazi do pojave svraba.
Ključna stvar koju treba razumeti jeste da vaginalni svrab sam po sebi nije dijagnoza. On je simptom, i to simptom koji može ukazivati na desetak različitih stanja, od kojih svako zahteva poseban pristup lečenju. Upravo zato samomedikacija antifungalnim kremama "na slepo" (što je veoma česta greška) u velikom broju slučajeva ne otklanja problem, jer uzrok svraba uopšte nije gljivica.
Vaginalni svrab retko dolazi sam. U zavisnosti od uzroka, uz njega se gotovo uvek javljaju i drugi simptomi koji ginekolozima služe kao dragocene dijagnostičke smernice. Razumevanje celokupne simptomatske slike je esencijalno za postavljanje ispravne dijagnoze.
Najčešći prateći simptomi su:
Pojačan vaginalni iscedak — promena u količini, boji, gustini ili mirisu sekreta jedan je od najčešćih pratilaca svraba. Beo, grudvičast iscedak asocira na kandidijazu; siv, vodenast iscedak s karakterističnim mirisom na ribu tipičan je za bakterijsku vaginozu; žuto-zeleni penušavi iscedak može ukazivati na trihomonozu.
Peckanje i žarenje — posebno izraženo pri mokrenju ili tokom seksualnog odnosa, može biti znak infekcije ili iritacije vaginalnog zida.
Bol pri seksualnom odnosu (dispareunia) — kada svrab i iritacija zahvataju i dublje tkivo ili su posledica atrofičnih promena sluzokože, seksualni odnos može biti bolan ili potpuno nemoguć.
Crvenilo, oteklina i toplota vulve — vidljive inflamatorne promene na spoljašnjim genitalijama koje upućuju na akutni inflamatorni proces.
Osip, bele mrlje ili promene kože — dermatološke promene na koži vulve, koje mogu biti znak lichen sclerosusa, kontaktnog dermatitisa ili ređih kožnih oboljenja.
Bol u donjem delu stomaka ili karlice — kada se infekcija proširila prema gornjim delovima reproduktivnog trakta, mogu se javiti i simptomi koji podsećaju na upalu jajnika ili jajovoda (adneksitis), što je stanje koje zahteva hitnu medicinsku intervenciju.
Učestalo mokrenje ili nelagodnost pri mokrenju — simptom koji može pratiti urogenitalne infekcije, posebno kod trahomoznih ili klamidijalnih infekcija koje zahvataju i urinarni trakt.
Vredi naglasiti da intenzitet svraba sam po sebi ne govori mnogo o ozbiljnosti stanja. Blaga gljivična infekcija može izazvati izuzetno jak svrab, dok ozbiljnija stanja poput određenih seksualno prenosivih bolesti mogu u početku biti potpuno asimptomatska ili praćena tek blagom iritacijom.
Kandidijaza (vulvovaginalna kandidoza) najčešći je uzrok vaginalnog svraba i procenjuje se da tri od četiri žene dožive barem jednu epizodu tokom života. Uzročnik je u najvećem broju slučajeva gljivica Candida albicans, koja inače u manjim količinama obitava u vaginalnoj flori, ali se razmnožava nekontrolisano kada je imunološka odbrana oslabljena ili kada je poremećen pH vaginalnog ekosistema. Ovo se često dešava kao prosledica uzimanja antibiotika da bi se sanirale druge infekcije u organizmu, zbog čega se uništava bakterijski mikrobio vagine, što dovodi da se gljivice prerazmnožavanju.
Tipična klinička slika uključuje intenzivan svrab, peckanje, crvenilo vulve i beo, grudvičast iscedak bez mirisa koji nalikuje svežem siru. Simptomi su često izraženiji pred menstruaciju i mogu se pogoršavati pri znojenju ili nošenju uske odeće od sintetičkih materijala.
Faktori koji pogoduju razvoju kandidijaze su: upotreba antibiotika (koji uništavaju i "dobre" bakterije u vagini), trudnoća, dijabetes, stres, imunokompromitovani status i upotreba kontraceptivnih pilula. Važno je napomenuti da kandidijaza nije seksualno prenosiva infekcija u klasičnom smislu, mada partner može biti nosioc i uzrokovati reinfekciju.
Bakterijska vaginoza (BV) nije infekcija u klasičnom smislu jer nije uzrokovana jednim specifičnim patogenom, već poremećajem ravnoteže bakterijske flore vagine. U zdravoj vagini dominiraju Lactobacillus bakterije (poznate i kao bakterije mlečne kiseline) koje održavaju kiselu sredinu (pH 3.8–4.5). Kada se ta ravnoteža naruši i premnože se anaerobne bakterije poput Gardnerella vaginalis, govorimo o bakterijskoj vaginozi.
Karakteristični simptom BV je siv ili beo vodenkast iscedak s izrazitim "riblji" mirisom, koji se posebno pojačava nakon seksualnog odnosa ili menstruacije. Svrab je prisutan, ali je obično blažeg intenziteta nego kod kandidijaze. Bakterijska vaginoza nije seksualno prenosiva, ali promiskuitetni seksualni odnosi i česta promena partnera povećavaju rizik od njenog nastanka.
Ono što BV čini posebno važnom za pravovremeno lečenje jeste njena veza s ozbiljnijim komplikacijama: nelečena BV u trudnoći povećava rizik od privremenog porođaja, a može i olakšati prenošenje seksualno prenosivih bolesti. Dijagnoza se postavlja ginekološkim pregledom, pH testom i vaginalnim brisem, a terapija se zasniva na antibioticima (metronidazol ili klindamicin).
Nekoliko seksualno prenosivih infekcija može uzrokovati vaginalni svrab kao jedan od vodećih simptoma.
Trihomonoza, uzrokovana jednoćelijskim parazitom Trichomonas vaginalis, tipično se manifestuje žuto-zelenim, penušavim iscetkom neprijatnog mirisa, intenzivnim svrabom i peckanjem, crvenilom vulve i bolom pri mokrenju. Dijagnostikuje se mikroskopskim pregledom vaginalnog brisa ili PCR testom i leči se antibiotskom terapijom. Obavezno je lečenje i partnera jer će se u suprotnom infekcija vratiti.
Genitalni herpes (HSV-2, ređe HSV-1) u primarnoj epizodi može uzrokovati intenzivan svrab, peckanje i bol koji prethode pojavi karakterističnih mehurića i ulceracija na vulvi. Bol i nelagodnost mogu biti veoma izraženi, a mogu se javiti i simptomi poput povišene temperature i uvećanih limfnih čvorova.
Genitalna hlamidijaza i gonoreja često teku asimptomatski ili sa veoma blagim simptomima poput blagog svraba, pojačanog iscetka - što ih čini posebno opasnim jer pacijent dugo ne zna da ih ima, a infekcija se širi prema gornjim delovima reproduktivnog trakta i može uzrokovati hroničnu upalu jajnih cevi, vanmateričnu trudnoću ili neplodnost.
Koža vulve izuzetno je osetljiva i može reagovati iritacijom ili alergijskom reakcijom na niz supstanci s kojima dolazi u kontakt. Ovo stanje zovemo kontaktni dermatitis vulve, i mnogo je češće nego što se pretpostavlja.
Najčešći okidači su: parfimisani sapuni, gel za tuširanje i sredstva za ličnu higijenu, vlažne maramice, menstrualni ulošci i tamponi (posebno mirisni), kontracepcija bazirana na spermicidima, lateks kondomi kod žena s alergijom na lateks, sintetički tekstil koji ne "diše", konzervativni agensi u kremama i mastima za lokalnu primenu. Svrab koji nastaje kao posledica kontaktnog dermatitisa tipično je lokalizovan na spoljašnjim genitalijama, praćen crvenilom i ponekad otokom, a poboljšava se čim se eliminiše kontakt s iritansom.
Estrogen igra ključnu ulogu u održavanju zdravlja vaginalnog tkiva jer stimuliše produkciju vaginalnog lubrikanta, održava debljinu i elastičnost sluzokože i podržava kiselu vaginalnu sredinu. Svaki pad nivoa estrogena (kakav se dešava u perimenopauzi i menopauzi, ali i tokom dojenja ili usled upotrebe određenih kontraceptivnih metoda) može dovesti do stanjivanja i sušenja vaginalnog zida, što se naziva atrofični vaginitis ili, savremenim terminom, genitourinarni sindrom menopauze (GSM).
Žene s atrofičnim vaginitom opisuju svrab, peckanje, suvoću, bol pri seksualnom odnosu i ponekad učestalo mokrenje. Simptomi se postepeno pogoršavaju ako se ne leče. Terapija može uključivati lokalnu estrogensku terapiju (vagitoriji, kreme), sistemsku hormonsku nadomesnu terapiju ili ne-hormonske lubrikante i hidratante, zavisno od kliničke slike i opšteg zdravstvenog stanja žene.
Lichen sclerosus je hronično inflamatorno kožno oboljenje koje najčešće zahvata kožu vulve, a ređe i perianalne predele. Manifestuje se belo-porculanskim promenama kože, intenzivnim svrabom, peckanjem i postepenim stanjivanjem i skupljanjem kožnog tkiva, što može dovesti do sužavanja vaginalnog otvora i bola pri seksualnom odnosu. Uzrok nije potpuno razjašnjen, ali smatra se da su u osnovi autoimuni mehanizmi.
Lichen sclerosus zahteva obavezno ginekološko i dermatološko praćenje jer, ako se ne leči adekvatno, povećava rizik od razvoja skvamoznog karcinoma vulve. Terapija se zasniva na lokalnim kortikosteroidnim preparatima visoke jačine i redovnim kontrolnim pregledima.
Pored lichen sclerosusa, svrab u predelu vulve mogu uzrokovati i lichen planus, psorijaza vulve, seboreični dermatitis i drugi dermatološki entiteti koji zahtevaju specijalističku obradu.
Hronični stres, anksioznost i psihosomatski poremećaji mogu se manifestovati i kroz pojačanu osetljivost vulvarne regije. Vulvodynia - hronični bol i/ili svrab vulve bez vidljivog organskog uzroka je složeno stanje koje zahteva multidisciplinarni pristup, uključujući ginekološku, dermatološku i psihološku procenu. Važno je istaći da vulvodynia nije izmišljena, već prepoznato medicinsko stanje koje može značajno narušiti kvalitet života i koje se može uspešno tretirati.
Pravovremena i precizna dijagnostika temelj je uspešnog lečenja vaginalnog svraba. Budući da isti simptom može imati potpuno različite uzroke s potpuno različitim terapijskim protokolima, ne postoji univerzalni lek za svrab - postoji jedino pravi lek za pravi uzrok.
Dijagnostički proces počinje detaljnim ginekološkim pregledom. Ginekolog uzima anamnezu ( podatke o karakteru i trajanju tegoba, pratećim simptomima, seksualnoj aktivnosti, korišćenim preparatima, medicinskoj istoriji i eventualnim ranijim sličnim epizodama) i zatim pristupa inspekciji vulve i vagine. Vizuelnim pregledom mogu se uočiti promene karakteristične za određena stanja: beli plakovit iscedak kod kandidijaze, promene kože kod lichen sclerosusa ili kontaktnog dermatitisa, mehurići ili erozije kod herpesa, iscedak specifičnog izgleda kod bakterijske vaginoze ili trihomonoze.
Vaginalni bris standardna je i najvažnija dijagnostička metoda u obradi vaginalnog svraba. Bris se uzima sterilnim štapićem s površine vaginalnog zida i/ili iz vaginalnog sekreta i šalje na mikrobiološku analizu. U zavisnosti od kliničke slike, može se raditi:
nativni mikroskopski preparat (brza analiza na licu mesta)
kultivacija na selektivnim podlogama za gljivice i bakterije
PCR analiza za detekciju specifičnih patogena (HPV, HSV, Chlamydia, Neisseria gonorrhoeae, Trichomonas)
antibiogram - određivanje osetljivosti izolovanih bakterija na antibiotike
Merenje pH vrednosti vaginalnog sekreta jednostavna je, brza i veoma informativna metoda. Normalan pH vagine iznosi između 3.8 i 4.5 (kisela sredina). Vrednost pH iznad 4.5 tipično ukazuje na bakterijsku vaginozu ili trihomonozu, dok kandidijaza obično ne menja pH vrednost. Ovaj test ginekolog može uraditi odmah u toku pregleda.
U slučajevima kada vizuelnim pregledom budu uočene sumnjive promene na grliću materice ili vaginalnoj sluznici, ginekolog može indikovati kolposkopiju koji predstavlja pregled uz pomoć kolposkopa (uređaja koji uveličava i osvetljava tkivo) radi preciznije procene promena i eventualnog uzimanja ciljane biopsije. Kolposkopija je posebno važna u kontekstu HPV infekcije i praćenja promena na grliću materice.
Kada postoji sumnja na sistemski uzrok svraba (dijabetes, bolesti štitaste žlezde, imunodeficijencija), ginekolog može uputiti pacijentkinju na dodatne laboratorijske pretrage iz krvi.
Terapija vaginalnog svraba direktno zavisi od postavljene dijagnoze i ne postoji jedinstven pristup koji funkcioniše za sve uzroke.
Gljivična infekcija leči se antifungalnim lekovim: lokalnim (vagitoriji, kreme s klotrimazolom ili mikonazolom) ili sistemskim (flukonazol per os) u zavisnosti od težine i učestalosti epizoda. Kod recidivantne kandidijaze (više od četiri epizode godišnje) neophodna je detaljna obrada radi otkrivanja predisponirajućih faktora i razmatranje dugotrajanog supresivnog protokola.
Bakterijska vaginoza leči se antibioticima — metronidazolom ili klindamicinom, u lokalnoj ili sistemskoj formulaciji. Nakon antibiotske terapije preporučuje se upotreba probiotika za restauraciju vaginalne flore.
Seksualno prenosive infekcije leče se prema specifičnom protokolu za svakog uzročnika, a u svim slučajevima neophodno je lečenje i seksualnog partnera kako bi se sprečila reinfekcija.
Kontaktni dermatitis lečenje zahteva pre svega eliminaciju uzročnog iritansa, a simptomatski se mogu koristiti blagi lokalni kortikosteroidi i umirujući hidratanti. Lichen sclerosus zahteva dugotrajnu lokalnu kortikosteroidnu terapiju i redovne ginekološke kontrole.
Atrofični vaginitis u menopauzi leči se lokalnom ili sistemskom estrogenskom terapijom, uz individualizovan pristup koji uzima u obzir celokupni zdravstveni profil žene.
Postoje situacije u kojima je poseta ginekologu neophodna bez odlaganja, a ne tek kao poslednja opcija:
Svrab koji traje duže od 5–7 dana bez poboljšanja
Svrab koji se ponavlja više od dva puta godišnje
Pojava bolnih mehurića, ulceracija ili rana na genitalijama
Jako izražen bol u donjem stomaku ili karlici uz svrab
Iscedak intenzivnog mirisa, promenjene boje (zelen, siv, žut) ili neobične konzistencije
Pojava svraba u trudnoći
Svrab praćen povišenom temperaturom ili opštim lošim stanjem
Promene na koži vulve (bele mrlje, zadebljanje kože, erozije) koje ne prolaze
U svim ovim slučajevima samomedikacija može prikriti simptome, ali neće rešiti uzrok, štaviše, može odložiti dijagnozu ozbiljnijeg stanja.
Iako se ne može u potpunosti sprečiti svaka epizoda vaginalnog svraba, postoje mere koje značajno smanjuju rizik od poremećaja vaginalne flore i iritacije:
Intimna higijena treba biti delikatna - blagi sapuni bez mirisa i parfema, bez svakodnevnog unutrašnjeg ispiranja (vagina je samočisteći organ, znači da joj vaginalni irigatori ne trebaju).
Pamučni donji veš i labava odeća omogućavaju cirkulaciju vazduha i sprečavaju vlažnu sredinu pogodnu za razmnožavanje gljivica.
Nakon upotrebe antibiotika, razgovarajte s lekarom o uzimanju probiotika s laktobacilima.
Redovni godišnji ginekološki pregledi i PAPA test omogućavaju rano otkrivanje promena pre nego što postanu simptomatske.
U perimenopauzi i menopauzi, razgovarajte s ginekologom o opcijama za održavnje vaginalnog zdravlja.
Bezbedan seksualni odnos (kondom) smanjuje rizik od seksualno prenosivih infekcija.
Vaginalni svrab je simptom koji zaslužuje stručnu pažnju, ne stid i ne odlaganje. U Prvoj Poliklinici na Vračaru u Beogradu, naš ginekološki tim prima pacijentkinje bez dugog čekanja, u diskretnom i prijatnom okruženju. Ginekološki pregled uključuje detaljan razgovor, inspekciju i uzimanje vaginalnog brisa, a rezultati su dostupni u kratkom roku.
Bez obzira da li osećate svrab po prvi put ili se borite s ponavljajućim tegobama, pravi korak je uvek isti - zakažite pregled i saznajte tačan uzrok. Jedino tako možete dobiti pravi tretman.